OСЛОБОЋЕЊЕ


Љубица ОСТОЈИЋ

ОСВАЈАЊЕ НОВИХ ТЕАТАРСКИХ ПРОСТОРА

О представи групе МАСКА И ПОКРЕТ (Ива Костовић и Петар Мандић) »Прича о плавом цвијећу« изведеној у сарајевској Академији сценских умјетности

Недавно је, на сарајевској Академији сценских умјетности, одржана премијера представе Прича о плавом цвијећу у изведби слободне групе МАСКА И ПОКРЕТ. Ова група (Ива Костовић и Петар Мандић) већ дуље времена у нашој средини његује и развија специфичан вид театра, који је формално немогуће класифицирати (предимензионирана и пластична маска, људско тијело и плес). Морамо признати да је група МАСКА И ПОКРЕТ далеко познатија и признатија на бројним фестивалима и турнејама широм наше земље и у иноземству, него код нас. Но, овај млади пар ентузијаста, са много вјере и оптимизма, презентира синтезу својих теоретских знања о театру и изузетан креативни и интерпретативни ниво. Они не рабе конзервиране најуспјешније своје пројекте, већ напротив, надограђују их, истражују, дотјерују. И иду даље. Њихов је театар изузетно виталан. Кроз студиозан и континуиран рад проширује и заузима
нове театарске просторе.
ЗАИГРАНА ДЈЕТИЊА ЉУБАВ
Ово је њихова прва представа за дјецу, и очигледно је да су значајке тог специфичног театра биле примарне кроз реализацију цијелог пројекта. Текст се формулирао и фиксирао кроз импровизацију, а уз помоћ једанаестогодишње Сњежане Никшић, чији су глас и прича снимљени на траку. Различити сижејни сегменти повезани су главним ликовима (Дјевојчица и Дјечак), а мотивирана путовањем.
Слободна асоцијација и варирање Андерсенове Снијежне краљице: Дјечак и Дјевојчица играју се и воле у врту плавог цвијећа. Зла жена уништава цвијеће и шаље Дјевојчицу по животворну воду у земљу снијега. Дјечак креће да је пронађе, и послије многих перипетија и сусрета са различитим ликовима, налази је, враћају се у свој врт, оживљавају плаво цвијеће и настављају своју заиграну дјетињу љубав.
На овај начин разграђена драматургија класичног типа визуално илустрирана, примјерена је и дјечијој перцепцији и дјечијој концентрацији. А и оквирна прича испричана дјечијим језиком и поимањем, природно укључује свог активног и креативног консумента у процес игре.
Један од примарних елемената представе за дјецу јест свакако ликовни. А сценски израз који иначе његује слободна група МАСКА И ПОКРЕТ, јест у многоме визуални. Ива Костовић и Петар Мандић, сами креирају и реализирају маске и реквизите (у овој представи и исликане засторе који илустрирају путовање и повратак главних ликова, као и амбијенте осталих ликова који се појављују током путовања).
Овог пута, читав ликовни елеменат представе добрано је примјерен дјечијем ликовном изразу. Као да су, понешто стилизирани, оживјели ликови са дјечијих цртежа, у јарким и чистим бо-јама. Маске су креиране и реализиране функционално и маштовито, и у смислу ликовних рје-шења, и у смислу плесних могућности. Изузетно прецизна пластичност и свјетлост, као и студи-озно изнађен покрет, дају маскама различите изразе и динамику.
ПОТЕНЦИРАН ТЈЕЛЕСНИ ИЗРАЖАЈ
Такође, готово примарна значајка театра за дјецу јест акционост и потенцирани тјелесни из-ражај. А на томе је и базиран театар МАСКА И ПОКРЕТ. Њихов плес је углавном грађен на еле-ментима класичирг балета са понеком модернијом импровизацијом. Све роле, наравно, плешу Ива Костовић и Петар Мандић. Добри кореографи-плесачи у свим својим пројектима, у својој првој представи за дјецу тражили су и адекватна рјешења. Симплифициран и студиозно изнађен основни покрет лика (поготово Дјевојчице и Дјечака) и функционалне и специфичне плесне партије ликова из маште (Шумски дух, Снијежни човјек, Оријентална краљица, итд.), као и врло духовиту игру са циркуским елементима (Чаробњак, поклон иа крају представе у коме дефилирају сви ликови).
Музички елеменат представе, што је јасно, веома је битан за ову врст театра. Ива Костовић и Петар Мандић и у ранијим својим пројектима обраћали су посебну пажњу на избор музике и њено пуно функционирање у представи. Овог пута имају и посебно компонирану музику Владимира Костовића. Да би реализирали свој пројекат досљедно, све елементе максимално су отворили креативној импровизацији кроз игру, да би их на концу редуцирали и фиксирали, и успјели су. Овај метод рада јавља се у модерном театру уопште, као и у дјечијем театру. Али у случају МАСКЕ И ПОКРЕТА он је суштински театарски принцип, и театар сам. И посве природно реализира, не одступивши од свог концепта, успјешном представом за дјецу.
Надајмо се да ће наставити свој рад и у овом специфичном театру толико битном за позориш-ни одгој најмлађег аудиторија. И надајмо се, да ће са представом »Прича о плавом цвијећу« попут модерних хистриона, са својим параваном и маскама, Ива Крстовић и Петар Мандић стићи и међу дјецу, којој због техничких увјета професионалних позоришта, театар не долази.
Љубица ОСТОЈИЋ

ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ | БОРБА


Марко КОВАЧЕВИЋ

ЊИХ ДВОЈЕ ЧИТАВ ТЕАТАР

Ива Костовић-Мандић и Петар Мандић једини су чланови сарајевског нозоришта „Маска и покрет”. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија, па до извједбе — а без икакве дотације

Преварили су се они који су прије три године прорицали неславну судбину једној непознатој групи млађих људи из Сарајева, окупљених око позоришног пројекта „Покрет и маска”. До-душе, „пророци” су били малобројни. Тада је група, састављена од неколицине позоришних и непозоришних људи, покушала сјединити балетски, играчко-кабаретски покрет, пантомиму, илузионистичке трикове и музику у мозаично сценско догађање, које је било атрактивно — више за око. Међутим, још тада показало се да овакво схватање позоришта које, упркос схематским рјешењима, није било лишено ни драматских ни симболичких компоненти.
Иста представа, након приказивања на једном трошном сарајевском тавану, изведена је 1979. године на југословенској манифестацији Младост Сутјеске и изненадила готово све присутне.
Међутим, као што то обично би ва, група се убрзо осула и свела на свега два члана који су били и њени оснивачи.

Игра је озбиљна ствар

Група тада мијења име у театар „Маска и покрет”, што је за неке значило чак дрзништво — откуд двоје људи може бити театар? Да може, показали су на XXII фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву, на коме су, иако их је званични жири потпуно игнорисао, добили награду „Вена” за најосмишљенији експеримент и награду групе критичара, театролога и драмских умјетника који су пратили XXII МЕС, за најпримјеренију представу првобитним интензијама овог фестивала.
Када се Фестивал завршио критике су врло сериозно изрекле позитивне судове, а затим је уследила „киша” позива на гостовања — још неостварена турнеја по Словенији, Шибеник, Позоришне игре БиХ у Јајцу, можда Дубровник (Дани младог театра), Интернационални театарски фестивал у Барцелони, снимање представе за РТВ Сарајево, Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну…
Ваљало је, како неки одвећ неупућени фразирају, до тог успјеха „прећи неки пут, уложити неки напор, пролити неку сузу, заслу жити неки осмјех, неки аплауз. ” Истина је ипак нешто друго: Ива Костовић — Мандић и Петар Мандић, једини чланови театра „Маска и покрет” врло озбиљно раде оно што раде на пољу истраживања могућности маске и покрета. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија до изведбе. Не дозвољавају себи грешке, помно експериментишу — зато их нико нема право назвати „ентузијастима”, „заљубљеницима театра”, кад они одавно нису више само то. Озбиљност њиховог приступа, захтијева и озбиљан разговор.
Према традиционалном схватању, користите „сноредна позоришна средства” (маска, покрет, музика). Каква је њихова појединачна или драматуршка функција?

Маска, покрет, музика

— У оквиру нашег позоришта, које се прсветило изучавању ових сценских средстава, позоришна функција маске остварује се једино онда када она постаје носилац радње, односно њен физички знак. Маска може активирати своје импулсе заробљене у крутом материјалу, може дјеловати развијајући се. Маски треба придодати онакву везу са радњом какву има било који „драмски” лик.
У свом раду присиљени сте на одређен вид затворености. Није ли то опасност? Да ли сте провјерили како публика прима вашу представу?
—Тешко је присилити некога да прихвати у потпуности оно што радите као његов начин живота.
Можда се као „затвореност” може схватити то што наше позориште није „институција”, није дотирано од било које установе, нити постоји у склопу неке „званичне” позоришне организације.
Други вид „затворености” (свјестан избор одређених сценских средстава) природна је „посљедица” озбиљног и детаљног бављења њиховим могућностима, што сматрамо нужним у контексту савременог театра. „Нужност” се не очитује само у пуком експериментисању, гдје импровизација влада сама за себе, уз одсуство теоријске подлоге, већ у покретању конкретних позоришних проблема артифицијелним језиком.
До сада смо само половично „провјерили” да ли публика истин ски „прима представу”, у шта ћемо се моћи потпуно увјерити на гостовањима која слиједе, у сусретима са новом, мање фестивалском и официјелном публиком.
Сљедећа представа требало би да покаже да маска може имати извјесну „посебност” чеховљевских ликова — треба је психолошки конципирати, а радњу приказати — не у низу великих, „вањских” чинова, него је пренијети у унутарње слојеве лика, у нијансе односа… У сваком случају, маска је довољно занимљиво позоришно средство, којмм ћемо се сигурно још дуго бавити.

Марко КОВАЧЕВИЋ