МЛАД ОТВОРЕН ТЕАТАР | НОВА МАКЕДОНИЈА


Лилјана МАЗОВА

СКАЗНА И ОБЛОГОРОДЕН ПРОСТОР

ПО ПРВИТЕ ПРЕДСТАВИ НА МОТ: „СКАЗНА ЗА СИНОТО ЦВЕЌЕ» НА ТЕАТАРОТ „МАСКА И ДВИЖЕЊЕ” ОД САРАЕВО

Уште на стартот, во четвртокот вечерта, манифестацијата Млад отворен театар го потврд искуетвото од минатите години: вонредното интересирање на публиката. И на двете први представи со кои стартуваше МОТ ’83, просториите во кои се прикажуваа беа преполни, пред се од млади гледачи.
Во специфичниот амбиент на Сули — Ан, Теата-рот „Маска и движење” од Сараево во кој единствени членови се брачната двојка Ива и Петар Мандиќ, стари познаници на публиката на МОТ, настапи со својот најнов проект „Сказна за синото цвеќе”. И во овој труд, тие се автори на сценариото, режијата, маските, костимите, кореографијата и изведбата, се сретнавме со нивниот ентузијазам, амбициитв и професионалноста да се постигае совршенство. Всу-шност, „Сказна за синото цвеќе” е претстава рабо тена за деца и е слабодна варијацнја на Андерсено-вата „Снежна кралица”. За нешто помалку од еден час Ива и Петар Маидиќ оживуваат низа ликови од светот на бајките, го двмоисирираат своето чувство за создавање и употреба на маската, ритмичкото движење и визуелниот ефект. Брзите преоди во донеоувањего на новите ликови за нив не претставуваат речиси никаков проблем. Иако од сцена во сцена секој од нив двајцата е во нов лик, уиграноста достигнува висок степен. Играчите се движат брзо и сигурно, а нивниге маски и движања во интерпретацијата добиваат димензии на бестежинска состојба. Меѓутоа, голем хендикеп и за играчите и за публиката беше репродукцијата на музиката. Од стариот касетофон, на чија магнегофонска лента е снимен и гласот на девојчето што од време на време раскажува делови од приказната, само иа моменти можеше да се следи посолидна репродукција.

ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ | БОРБА


Марко КОВАЧЕВИЋ

ЊИХ ДВОЈЕ ЧИТАВ ТЕАТАР

Ива Костовић-Мандић и Петар Мандић једини су чланови сарајевског нозоришта „Маска и покрет”. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија, па до извједбе — а без икакве дотације

Преварили су се они који су прије три године прорицали неславну судбину једној непознатој групи млађих људи из Сарајева, окупљених око позоришног пројекта „Покрет и маска”. До-душе, „пророци” су били малобројни. Тада је група, састављена од неколицине позоришних и непозоришних људи, покушала сјединити балетски, играчко-кабаретски покрет, пантомиму, илузионистичке трикове и музику у мозаично сценско догађање, које је било атрактивно — више за око. Међутим, још тада показало се да овакво схватање позоришта које, упркос схематским рјешењима, није било лишено ни драматских ни симболичких компоненти.
Иста представа, након приказивања на једном трошном сарајевском тавану, изведена је 1979. године на југословенској манифестацији Младост Сутјеске и изненадила готово све присутне.
Међутим, као што то обично би ва, група се убрзо осула и свела на свега два члана који су били и њени оснивачи.

Игра је озбиљна ствар

Група тада мијења име у театар „Маска и покрет”, што је за неке значило чак дрзништво — откуд двоје људи може бити театар? Да може, показали су на XXII фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву, на коме су, иако их је званични жири потпуно игнорисао, добили награду „Вена” за најосмишљенији експеримент и награду групе критичара, театролога и драмских умјетника који су пратили XXII МЕС, за најпримјеренију представу првобитним интензијама овог фестивала.
Када се Фестивал завршио критике су врло сериозно изрекле позитивне судове, а затим је уследила „киша” позива на гостовања — још неостварена турнеја по Словенији, Шибеник, Позоришне игре БиХ у Јајцу, можда Дубровник (Дани младог театра), Интернационални театарски фестивал у Барцелони, снимање представе за РТВ Сарајево, Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну…
Ваљало је, како неки одвећ неупућени фразирају, до тог успјеха „прећи неки пут, уложити неки напор, пролити неку сузу, заслу жити неки осмјех, неки аплауз. ” Истина је ипак нешто друго: Ива Костовић — Мандић и Петар Мандић, једини чланови театра „Маска и покрет” врло озбиљно раде оно што раде на пољу истраживања могућности маске и покрета. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија до изведбе. Не дозвољавају себи грешке, помно експериментишу — зато их нико нема право назвати „ентузијастима”, „заљубљеницима театра”, кад они одавно нису више само то. Озбиљност њиховог приступа, захтијева и озбиљан разговор.
Према традиционалном схватању, користите „сноредна позоришна средства” (маска, покрет, музика). Каква је њихова појединачна или драматуршка функција?

Маска, покрет, музика

— У оквиру нашег позоришта, које се прсветило изучавању ових сценских средстава, позоришна функција маске остварује се једино онда када она постаје носилац радње, односно њен физички знак. Маска може активирати своје импулсе заробљене у крутом материјалу, може дјеловати развијајући се. Маски треба придодати онакву везу са радњом какву има било који „драмски” лик.
У свом раду присиљени сте на одређен вид затворености. Није ли то опасност? Да ли сте провјерили како публика прима вашу представу?
—Тешко је присилити некога да прихвати у потпуности оно што радите као његов начин живота.
Можда се као „затвореност” може схватити то што наше позориште није „институција”, није дотирано од било које установе, нити постоји у склопу неке „званичне” позоришне организације.
Други вид „затворености” (свјестан избор одређених сценских средстава) природна је „посљедица” озбиљног и детаљног бављења њиховим могућностима, што сматрамо нужним у контексту савременог театра. „Нужност” се не очитује само у пуком експериментисању, гдје импровизација влада сама за себе, уз одсуство теоријске подлоге, већ у покретању конкретних позоришних проблема артифицијелним језиком.
До сада смо само половично „провјерили” да ли публика истин ски „прима представу”, у шта ћемо се моћи потпуно увјерити на гостовањима која слиједе, у сусретима са новом, мање фестивалском и официјелном публиком.
Сљедећа представа требало би да покаже да маска може имати извјесну „посебност” чеховљевских ликова — треба је психолошки конципирати, а радњу приказати — не у низу великих, „вањских” чинова, него је пренијети у унутарње слојеве лика, у нијансе односа… У сваком случају, маска је довољно занимљиво позоришно средство, којмм ћемо се сигурно још дуго бавити.

Марко КОВАЧЕВИЋ