ДУБРОВАЧКЕ ЉЕТНЕ ИГРЕ | ОСЛОБОЂЕЊЕ


Г. БЕРИЋ

МАСКА КАО КАРАКТЕР

Премијера једночинке »Увертира за један реквијем« у извођењу сарајевског Театра »Маска и покрет« — Мише Мартиновић: »Требало би коначно разјаснити јесу ли Љетне игре само привјесак дубровачког и југословенског туризма или фестивал највиших театарских домета…«

ДУБРОВНИК, 21. АВГУСТА – Одлазак фвстивалског драмског ансамбла, који се разишао још половином прошле недјеље, није значио и крај фестивалских представа. Синоћ смо, напротив, имали прилику да видимо премијерну изведбу »Увертире за један реквијем«, најновије једночинке већ афирмисане сарајевске групе »Маска и покрвт«. Представа је приказана у парку Основне школе »Центар«, као један од два посљедња пројекта овогодишњег циклуса »Дубровачких дана младог театра«.

У СЈЕНЦИ МОЋНЕ МАШИНЕРИЈЕ
Аутори и извођачи овог пројекта су Ива и Петар Мандић. Њихов сценарио је бизарног садржаја, провокативан и узбудљив. Међутим, главна вриједност ове представе је у самом умјетничком и стилском одређењу поменуте сарајевске театарске групе. Видјели смо заиста мајсторски урађене маске, до те мјере фасцинантне да су оне у представи постале ликови и карактери. Читава кореографија, уз музику Владимира Костовића, била је потпуно примјерена карактеру сугестивних ликова – маски.
Група »Маска и покрет« достигла је, нема сумње, највиши професионални ниво у овој врсти театарске умјетности, успостављајући врло интензиван контакт са публиком. У сретно пронађеном амбијвнту малог школског парка, »Увертира за један реквијем« имала је изванредне сценске могућности, и искористила их. Штета је што је у гледалишту било доста празних мјеста. Организатори се нису побринули ни да поставе путоказ ка овој позорници, скривеној у блоковима старих камених кућа. Али, то је већ ствар односа првма представама »Дубровачких дана младог театра«, које су у томе погледу у дубокој сјенци моћне фестивалске машинврије и њених изведби.
Ево, тим поводом, и једног критички интонираног мишљења, које је изрекао Давор Мојаш, умјетнички руководилац и редитељ веома афирмисаног студентског театра »Леро« из Дубровника:
— За разлику од пријашњих сезона, чини ми се да су »Дубровачки дани младог театра овог љета остали сами себи сврхом«. Они су, наиме, били замишљени као освјежење званичног фестивалског програма, како својим театарским истраживањима, тако и третманом дубровачких сценских простора, а ове сезоне присуствовали смо представама које једва да оправдавају назив споменутог циклуса, са погрешно залијепљеном наљепницом изблиједјелом на овољетном сунцу. Распршеност првдстава и одустајање од десетодневног блока чини се погрешним потезом, јер се тако изгубила она атмосфера заједништва и каквог-таквог дружења ансамбла и група из земље и иноземства. Овако, оне су удаљене од свог »интимног« устројства, организационо и естетски колидирајући са професионалном казалишном машинеријом. »Дубровачки дани младог театра« требају љетним играма као витамински концентрат, али би и брига о њима морала бити далеко већа и озбиљније схваћена.

ГДЈЕ СУ УМЈЕТНИЦИ
Овогодишње љетне игре сасвим су се примакле свом крају, али разговори о њима не јењавају. Познати глумац Мише Мартиновић, који на Играма судјелује још од њихових првих почетака, остваривши низ изванредних улога, сматра да би коначно требало разјаснити јесу ли Дубровачке љетне игре само привјесак дубровачког и југословенског туризма или фестивал који ће бити присутан у свјетским казалишним токовима, испољавајући највише театарске домете.
По Мартиновићевом мишљењу, у томе има много недоречености и лутања. Он каже:
– Унутрашње устројство Дубровачких љетних игара, у најмању руку је чудно. Ради се о умјетничкој устаноаи, а у њој нема умјетника, односно умјетничког ансамбла. Радну организацију Игара сачињава бројна администрациЈа и техничко особље. С друге стране, друштвене и политичке структуре заступљене су у Вијећу Игара. Гдје су умјетници? Има их у Одбору за драму, али они су тамо само савјетодавци, јер је поменути одбор савјетодавно тијело Вијећа Игара. Ствараоцима треба дати кључно мјесто на Љетним играма. Одатле морају струјати идеје. Зашто једно тијело, које би сачињавали глумци, редитељи, писци, драматурзи, театролози… не би имали право одлучивања? Радна организација Игара бринула би се о техничком остварењу програма, не уплићући се у умјетничка питања Ето, то би била моја визија унутрашње организације Игара.
Данас је у Градској кафани одржана мала свечаност на којој је представник Туристичког друштва Дубровник додијелио повељу Загребачким солистима у знак њиховог дугогодишњег судјеловања на Дубровачким љетним играма. Свечаност је одржана поводом 30. годишњице оснивања овог нашег прослављеног ансамбла. У мвђуврвмвну је отпала заказана турнеја Загребачких солиста по фестивалским градовима сусједне Италије, изазвана неочекиваним отказом славног виолинисте Хенрика Шеринга. Талијански менаџер прихватио је, наиме, ову турнеју и без Шеринговог судјеловања.

Г. БЕРИЋ

ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ | БОРБА


Марко КОВАЧЕВИЋ

ЊИХ ДВОЈЕ ЧИТАВ ТЕАТАР

Ива Костовић-Мандић и Петар Мандић једини су чланови сарајевског нозоришта „Маска и покрет”. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија, па до извједбе — а без икакве дотације

Преварили су се они који су прије три године прорицали неславну судбину једној непознатој групи млађих људи из Сарајева, окупљених око позоришног пројекта „Покрет и маска”. До-душе, „пророци” су били малобројни. Тада је група, састављена од неколицине позоришних и непозоришних људи, покушала сјединити балетски, играчко-кабаретски покрет, пантомиму, илузионистичке трикове и музику у мозаично сценско догађање, које је било атрактивно — више за око. Међутим, још тада показало се да овакво схватање позоришта које, упркос схематским рјешењима, није било лишено ни драматских ни симболичких компоненти.
Иста представа, након приказивања на једном трошном сарајевском тавану, изведена је 1979. године на југословенској манифестацији Младост Сутјеске и изненадила готово све присутне.
Међутим, као што то обично би ва, група се убрзо осула и свела на свега два члана који су били и њени оснивачи.

Игра је озбиљна ствар

Група тада мијења име у театар „Маска и покрет”, што је за неке значило чак дрзништво — откуд двоје људи може бити театар? Да може, показали су на XXII фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву, на коме су, иако их је званични жири потпуно игнорисао, добили награду „Вена” за најосмишљенији експеримент и награду групе критичара, театролога и драмских умјетника који су пратили XXII МЕС, за најпримјеренију представу првобитним интензијама овог фестивала.
Када се Фестивал завршио критике су врло сериозно изрекле позитивне судове, а затим је уследила „киша” позива на гостовања — још неостварена турнеја по Словенији, Шибеник, Позоришне игре БиХ у Јајцу, можда Дубровник (Дани младог театра), Интернационални театарски фестивал у Барцелони, снимање представе за РТВ Сарајево, Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну…
Ваљало је, како неки одвећ неупућени фразирају, до тог успјеха „прећи неки пут, уложити неки напор, пролити неку сузу, заслу жити неки осмјех, неки аплауз. ” Истина је ипак нешто друго: Ива Костовић — Мандић и Петар Мандић, једини чланови театра „Маска и покрет” врло озбиљно раде оно што раде на пољу истраживања могућности маске и покрета. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија до изведбе. Не дозвољавају себи грешке, помно експериментишу — зато их нико нема право назвати „ентузијастима”, „заљубљеницима театра”, кад они одавно нису више само то. Озбиљност њиховог приступа, захтијева и озбиљан разговор.
Према традиционалном схватању, користите „сноредна позоришна средства” (маска, покрет, музика). Каква је њихова појединачна или драматуршка функција?

Маска, покрет, музика

— У оквиру нашег позоришта, које се прсветило изучавању ових сценских средстава, позоришна функција маске остварује се једино онда када она постаје носилац радње, односно њен физички знак. Маска може активирати своје импулсе заробљене у крутом материјалу, може дјеловати развијајући се. Маски треба придодати онакву везу са радњом какву има било који „драмски” лик.
У свом раду присиљени сте на одређен вид затворености. Није ли то опасност? Да ли сте провјерили како публика прима вашу представу?
—Тешко је присилити некога да прихвати у потпуности оно што радите као његов начин живота.
Можда се као „затвореност” може схватити то што наше позориште није „институција”, није дотирано од било које установе, нити постоји у склопу неке „званичне” позоришне организације.
Други вид „затворености” (свјестан избор одређених сценских средстава) природна је „посљедица” озбиљног и детаљног бављења њиховим могућностима, што сматрамо нужним у контексту савременог театра. „Нужност” се не очитује само у пуком експериментисању, гдје импровизација влада сама за себе, уз одсуство теоријске подлоге, већ у покретању конкретних позоришних проблема артифицијелним језиком.
До сада смо само половично „провјерили” да ли публика истин ски „прима представу”, у шта ћемо се моћи потпуно увјерити на гостовањима која слиједе, у сусретима са новом, мање фестивалском и официјелном публиком.
Сљедећа представа требало би да покаже да маска може имати извјесну „посебност” чеховљевских ликова — треба је психолошки конципирати, а радњу приказати — не у низу великих, „вањских” чинова, него је пренијети у унутарње слојеве лика, у нијансе односа… У сваком случају, маска је довољно занимљиво позоришно средство, којмм ћемо се сигурно још дуго бавити.

Марко КОВАЧЕВИЋ