ESEJ


Kaća ČELAN

PUTOPIS UZBUĐENOG GLEDAOCA

“Maska i pokret” Ive Kostović-Mandić i Petra Mandića; “Neko je ubio pjesmu”, igra s maskama u jednom dijelu

Kroz prljavu i hladnu sarajevsku noć probijaju se radoznalci da se ugnjezde na crvene stolice sterilnog kroja u uvek i svim ljubiteljima umetnosti raskriljen Collegiura artisticum: jedini prostor u gradu u kojem mladost na pozorištu zarađuje život.
Kada opipaju bife i goste koji se napajaju njegovim sadržajem, oči ugledaju prostran zatvoren trg na čijem kraju bele paravane razdvajaju četiri crne lepršave krpe – celokupna scenografija predstave sa lutkom i maskama “Neko je ubio pjesmu”.

Nigde plakata koji bi uputio na predstavu, ni programa, ni čoveka da upušta samo izričito pozvane; jedino spokojni čuvar mauzoleja umetnosti, tuplji od svog mitskog prototipa Kerbera izdresiranim pogledom legitimiše znalce. Uz “je l’ to tu?”, stidljivo promiču kraj njega, a kada se nađu na prostoru za igru, razgledaju ga učtivo kao gigantski triptih poručen iz daleke zemlje u kojoj se još uvek u nešto veruje i natrag bi u bife, jer ko zna kad će ovo, i bolje da dođu kad sve već počne, jer sa avangardom nikada nisi načisto.

Šume, šuškaju, mrmolje, šapuću, svi su već tu: mladi lekar sa dražesnom suprugom oprezno se raspituje za trajanje predstave (priprema specijalizaciju pa ne bi bio u mogućnosti da odvoji više od sat vremena za kulturu); jugoslovenska rock-zvezda zastarela lica koje se kao vetrokaz okreće određujući pravac kretanja miomirisnih cura, cedi niz grlo kompromisni polušapat: “Skida li se ko u predstavi?” I kada ga isti pridavi težinom svoje gluposti, govori nešto iskreniju i angažovaniju frazu: “Dobro je da se ovakve stvari dešavaju”. Devojci koja na televiziji meri dužinu potrošene filmske trake ne odgovara scenski prostor: ona bi da je scena udaljenija od gledališta, da se sve zbiva negde jako daleko, pa da ona dok se to zbiva može pričati svojoj prijateljici jade novopečene udovice Joko Ono. Urednica radio-programa sa dvoje dece u rukama: “Deca vole maske i lutke, to je bezazlen predstavljački oblik, blizak njihovom uzrastu”, kaže prijateljici dramaturgu, koja je omaškom zaboravila kod kuće svog sina. Kraj njih brkat i skeptičan teatrolog izražava svoje sumnje u mogućnost oživljavanja starogrčke dramaturgije takvim pozorišnim sredstvima kao što su maske, koje se animiraju na sumnjiv muzički predložak i bolje bi bilo da su ti mladi entuzijasti bazirali svoja istraživanja na Krejgovim teorijskim implikacijama nego što se trse da “plaču za Hekubom”. Stari slikar-tradicionalist koji voli mladost iznad svega, očekuje da će mu pokretna izložba na čije otvaranje je prispeo, dati dovoljno inspiracije da posle razgledanja uzme učešća u dugom polemičkom razgovoru i tu istrese sav preostali žar negdašnje preteće umetničke vatre.

Svi su se lepo smestili: ptice na crvenim toplim gnezdima prepuštene uspavljujućem zujanju neona. Neko se značajno nakašljao, iščezao je neon i upalila se dva starinska reflektora poklon-zajam bogatog i darežljivog starijeg brata – institucije koja brine za sve. Škrta svetlost kao sveća života, tek toliko da predstava može da krene i uzbudljiva, treperava tišina pritišće sve otvore na koje umetnost ulazi u čoveka.

Počinje predstava!!!
Predstava, dakle, počinje.
Stari Bach kao zaboravljeni plemeniti očuh “razastire svoje viseće vrtove po zraku”. Središna crna zavesa se pomiče i servilno propušta na scenu glavnu junakinju, lutku AGAVU – “divovsku kameliju što bukti i treperi”.
Prelepo gipsano lice nalik na balzamovanog Žan Luj Baroa, zaustavljeno u tranutku velike scenske spoznaje, pompezno telo obučeno u halju kraljevskih boja i na njemu blage ženske ruke premeću jato papirnatih ptica. Agava se nežnim zamasima primiče sredini scene, ispušta iz ruku mrtve ptice i ritualno ih posipa zemljom. I tu, njena ” se  ja rastvaraju, stare kurvinjske podsuknje. Već prema raju”.
Iz premrtvih gipsanih ruku darežljivo izmiče humus i prekriva ptice.

Ovim preludijem je istorija tragične sudbine božanske Agave mogla biti zapečačena scenskom metaforom iz pozorišta sa dobrom tradicijom, ali Bach iščezava i uz silovit ritam probijaju se drevni grčki instrumenti, gurajući na scenu KASTORA, koji sa naporom nosi na leđima uniformu, svoj identitet. Kastor gamiže po podu, zaobilazi Agavu i kada se sakrije iza njene ravnodušnosti, podiže se i odlučno navlači svoju uniformu. I sada je on velik i neprikosnoven; nosato lice udara u nebo, tako rakursirana kaširana usta formiraju pohotni grč koji se širi na telo i razuzdane ekstreme. Onaj koji nosi uniformu je u povređenom zanosu, pa će da se sveti, da oplođava. Pritišće Agavu uz središnju crnu zavesu i ona ih netom proguta. Sa njima zajedno, sa scene na tren nestaje i muzika, a onda se iznova javlja predočavajući slast gozbe iza zavese i mameći na scenu DVE BABE, da svojim zloslutnitn pocupkivanjem o tome posvedoče.

Jedna je plava, a druga zelena; rogobatna čeljad strogog oca Hijeronimusa Boša. Kada odskakutaju svoju igru, kratku poput spota koji propagira iskonsko zlo, brzo se gube u nekom od crnih otvora, jer na scenu ponovo dolazi Agava. Vraća se teturajući i pada okrenuta publici svojim podnožjem – otvorenom provalijom na čijem dnu zjapi glava. Tišina je, jer je Agavin položaj izuzetno ekspresivan, ravan contrapostu.

Sada se drevnogrčka muzika rasplinjuje i kroz crnu zavesu proviruje na Agavu zelenokosa lepotica KALA. Porađa je i sa njenim nedonoščetom ERIFOM, bratom po erosu, upušta se u zanosan ljubavni ples. Pohranjuju majku Agavu prekrivajući je crnim pokrivalom i odlaze. Zvuci počinju da se kotrljaju, resko i odsečno i uz njih na scenu izlazi KARLO smetljar, beo kao sneg, da počisti svu prljavštinu i bolest koju su po sceni prosule njegove kolege-prethodnici.
Posao ga dovodi do Agave, čudnog otpatka koji ga zbunjuje i raznežuje, sve uz pratnju nostalgične muzike preludija (Bach). Ali pošto njegov posao ne predviđa takve izlive, Karlo se nakon prepuštanja nežnim gipsanim rukama udaljuje sa scene noseći Agavu sa sobom.

Dolaze opet babe da označe Karlovu nevidljivu rabotu, a iza njih, preobraženi Kastor, unapređen ukrasnim delom Agavine odeće, kao ordenom. Pronalazi ptice i stavlja ih na metlu-stablo, koju je Karlo ostavio igri u amanet, proigravajući na taj način ponuđenu mu simboliku. Takvog ga zatiče Agava, koja se vraća da bi prvi put insistirala na kontaktu: posrće ka prvom koji se drznuo da pomrači njezinu božansku lepotu. Kastor se brani ponudama, ali zalud – primoran je da joj odrubi glavu, dovršavajući tako započet čin unakažavanja.

I zajedno sa saučesnikom Karlom podiže joj spomenik kraj stabla. Ovu gozbu pokajanih zveri prekida nova ličnost, DVOJNA MASKA (Kala i Erif), predstavnik nove generacije, osvetničke i samosvesne: otima iznakaženu glavu svoje lepotice bake, ruši spomenik. Karlo i Kastor se zauvek povlače, nesposobni da učestvuju u činu koji je tuđ njihovoj scenskoj funkciji-karakteru.

I po treći put na scenu izlaze babe: da otklone mogućnost rasplinjavanja akcije moćnog, raskrinkavajućeg zla. Uklanjaju Dvojnu masku umotanu u crni veo i zaokružuju svoj posao gurmanskom scenom proždiranja Agavine odeće.
I time predočavaju povratak Agave, ogoljene do svog poslednjeg izdanka: astralnog pri svog svojoj prepoznatljivosti, svedenog do poražavajuće elementarnosti: želje da letom napusti okuženi prostor.

Bach još neko vreme kruži oko ušiju, a onda se bučno pali neon i zarurmenjeni obrazi i dlanovi se obraćaju nepokretnim crnim zavesama.

Kaća ČELAN

1. /”VANINSTITUCIONALNO POZORIŠTE”/
U Skopju je tokom decembra meseca 198o. godine, a u okviru Festivala mladog i otvorenog teatra, održan žučan simpozijum na temu “Vaninstitucionalni teatri Jugoslavije”, koji nije uspeo da razjasni osnovne egzistencijalne i estetske probleme “pozorišta izvan kutije”. Kao što ga niti jedan simpozijum neće razjasniti, budući da na njima užestvuju i raspravljaju (što posebno vređa one koji su direktno uključeni u rad pozorišnih grupa), ljudi bez kojih ove grupe itekako postoje i deluju. Naime: grupe koje su formirale “vaninstitucionalno pozorište” nemaju nikakve veze sa institucionalnim pozorištem, one nisu van njega, jer nikada nisu htele da rade u njegovim okvirima; u okvirima u kojima je sve osim rada i istraživanja dozvoljeno i omogućeno.

2. /FORMIRANJE STAVA/
Pozorišna grupa “Maska i pokret” sjedinila je u svom nazivu oblasti svog istraživanja i teško da bi se njen rad mogao analizirati ograničen preciznim vremenskim jedinicama. Kao kod svih organski predodređenih pozorišnih poslanika, tako se i kod Ive Kostović-Mandić i Petra Mandića pozorišna delatnost začela još u vremenima detinjstva, koja su, kako piše Vesna Parun, kriva za sve. Ono što je u javnosti ostalo zabeleženo, jesu dva projekta: projekat baletske družine “Pokret i maska”, prvi put javno izveden u proleće 1979. godine na oronulom i krajnje opasnom za igru, tavanu u Dobrovoljačkoj ulici 12 u Sarajevu (tada slučajno prisutna delegacija kineskih pozorišnih radnika nije propustila priliku da predano pribeleži sve što im se čulima nametalo, od izgleda maski, do najbezazlenijeg scenografskog detalja) i obnovljen na Tjentištu, na manifestaciji Mladost Sutjeske, gde je svojom snagom i lepotom i preciznošću izvedbe zadivio sve prisutne mlade umetnike (osim onih kojima je sujeta virila iz džepova). Pa je beogradski list “Mladost” u članku posvećenom ovoj manifestaciji, napisao: “… ‘Pokret i maska’ – slobodna teatarska grupa iz Sarajeva, sastavljena od pozorišnih i nepozorišnih ljudi, grupa koja je upriličila uživanje u jednoj, kod nas verovatno neviđenoj projekciji teatra kao zbivanja simbola utisnutih u spoj muzike, pokreta i maske – (podvukla K.Č), uživanje što ne ostavlja ni trenutak luksuzu ravnodušnosti.” A ispod fotografije koja je prikazivala scenu iz predstave, potpisao: događaj smotre.
Nakon ovoga, grupa nastavlja rad oslobođena nepozorišnih (uhlebljenih) ljudi; priprema niz etida (“ETIDE”, juna meseca 198o. uznemirile smerne šetače zagrebačkog Maksimira) u kojima nastavlja da razvija tehniku izrađivanja maski, prilagođavajući ih koreografskim zakonima radnje. Takođe, Iva Kostović-Mandić i Petar Mandić u ovom periodu radikalizuju svoj odnos prema scensko-baletskom pokretu odbacujući naivnu funkcionalnost klasičnog baleta, naime njegovu pokazivačku svrhu i usmeravajući njegova dostignuća na specifičan odnos prema muzici: pokret razigrava simbole pozorišne priče-radnje, o čemu najbolje svedoči predstava “Neko je ubio pjesmu”.

3. /PROGRAM PREDSTAVE/
LICA: Agava, plemenita lutka;
Kastor, onaj koji nosi uniformu;
Kala, ona koja oplakuje;
Erif, prerano rođeni;
Kala i Erif kao Dvojna maska;
Karlo, smetljar;
Dvije babe i
Onaj koji leti.
“Sve stvari moćno, neizračunljivo vrijeme
Iznosi na svjetlost i opet pokriva tamom.”
(Sofokle: “Ajant”)

4. /OFF-GLEDAOCI/
Pošto se u ovoj predstavi živi izvodači skrivaju iza maski – lica umrtvljenih na veke vekova, jasno je da je feed-back, tj. uticaj gledalaca na pozorišnu igru, zanemarljiv. Imajući takođe u vidu objektivnu nemogućnost da ovakvi projekti dožive da se produkuju u onoj meri koja je uvrežena za predstave zvaničnih pozorišta, gledaoci kojima zapadne sreća da prisustvuju ovakvoj predstavi povinuju se zakonima specifične kolektivnosti. Nalikuju onim ljudima koji se pozdravljaju na ulici, jer se poznaju sa groblja gde posećuju najmilije, čiji su grobovi igrom slučaja u komšiluku. Zbog toga u ovom tekstu zauzimaju toliki prostor.

5. /OJ, BUDI SVOJ/
Autor ovog putopisa nije imao nakanu da njime gane čitaoca širinom i poetičnošću svog asocijativnog fonda, jer je smatrao da ovakvi projekti zaslužuju poseban književno-pozorišni tretman, radikalan u svakom slučaju u odnosu na tekuću pozorišnu kritiku.

ESEJ


Kaća ČELAN

PUTOPIS UZBUĐENOG GLEDAOCA

“Maska i pokret” Ive Kostović-Mandić i Petra Mandića; “Neko je ubio pjesmu”, igra s maskama u jednom dijelu

Kroz prljavu i hladnu sarajevsku noć probijaju se radoznalci da se ugnjezde na crvene stolice sterilnog kroja u uvek i svim ljubiteljima umetnosti raskriljen Collegiura artisticum: jedini prostor u gradu u kojem mladost na pozorištu zarađuje život.
Kada opipaju bife i goste koji se napajaju njegovim sadržajem, oči ugledaju prostran zatvoren trg na čijem kraju bele paravane razdvajaju četiri crne lepršave krpe – celokupna scenografija predstave sa lutkom i maskama “Neko je ubio pjesmu”.

Nigde plakata koji bi uputio na predstavu, ni programa, ni čoveka da upušta samo izričito pozvane; jedino spokojni čuvar mauzoleja umetnosti, tuplji od svog mitskog prototipa Kerbera izdresiranim pogledom legitimiše znalce. Uz “je l’ to tu?”, stidljivo promiču kraj njega, a kada se nađu na prostoru za igru, razgledaju ga učtivo kao gigantski triptih poručen iz daleke zemlje u kojoj se još uvek u nešto veruje i natrag bi u bife, jer ko zna kad će ovo, i bolje da dođu kad sve već počne, jer sa avangardom nikada nisi načisto.

Šume, šuškaju, mrmolje, šapuću, svi su već tu: mladi lekar sa dražesnom suprugom oprezno se raspituje za trajanje predstave (priprema specijalizaciju pa ne bi bio u mogućnosti da odvoji više od sat vremena za kulturu); jugoslovenska rock-zvezda zastarela lica koje se kao vetrokaz okreće određujući pravac kretanja miomirisnih cura, cedi niz grlo kompromisni polušapat: “Skida li se ko u predstavi?” I kada ga isti pridavi težinom svoje gluposti, govori nešto iskreniju i angažovaniju frazu: “Dobro je da se ovakve stvari dešavaju”. Devojci koja na televiziji meri dužinu potrošene filmske trake ne odgovara scenski prostor: ona bi da je scena udaljenija od gledališta, da se sve zbiva negde jako daleko, pa da ona dok se to zbiva može pričati svojoj prijateljici jade novopečene udovice Joko Ono. Urednica radio-programa sa dvoje dece u rukama: “Deca vole maske i lutke, to je bezazlen predstavljački oblik, blizak njihovom uzrastu”, kaže prijateljici dramaturgu, koja je omaškom zaboravila kod kuće svog sina. Kraj njih brkat i skeptičan teatrolog izražava svoje sumnje u mogućnost oživljavanja starogrčke dramaturgije takvim pozorišnim sredstvima kao što su maske, koje se animiraju na sumnjiv muzički predložak i bolje bi bilo da su ti mladi entuzijasti bazirali svoja istraživanja na Krejgovim teorijskim implikacijama nego što se trse da “plaču za Hekubom”. Stari slikar-tradicionalist koji voli mladost iznad svega, očekuje da će mu pokretna izložba na čije otvaranje je prispeo, dati dovoljno inspiracije da posle razgledanja uzme učešća u dugom polemičkom razgovoru i tu istrese sav preostali žar negdašnje preteće umetničke vatre.

Svi su se lepo smestili: ptice na crvenim toplim gnezdima prepuštene uspavljujućem zujanju neona. Neko se značajno nakašljao, iščezao je neon i upalila se dva starinska reflektora poklon-zajam bogatog i darežljivog starijeg brata – institucije koja brine za sve. Škrta svetlost kao sveća života, tek toliko da predstava može da krene i uzbudljiva, treperava tišina pritišće sve otvore na koje umetnost ulazi u čoveka.

Počinje predstava!!!
Predstava, dakle, počinje.
Stari Bach kao zaboravljeni plemeniti očuh “razastire svoje viseće vrtove po zraku”. Središna crna zavesa se pomiče i servilno propušta na scenu glavnu junakinju, lutku AGAVU – “divovsku kameliju što bukti i treperi”.
Prelepo gipsano lice nalik na balzamovanog Žan Luj Baroa, zaustavljeno u tranutku velike scenske spoznaje, pompezno telo obučeno u halju kraljevskih boja i na njemu blage ženske ruke premeću jato papirnatih ptica. Agava se nežnim zamasima primiče sredini scene, ispušta iz ruku mrtve ptice i ritualno ih posipa zemljom. I tu, njena ” se  ja rastvaraju, stare kurvinjske podsuknje. Već prema raju”.
Iz premrtvih gipsanih ruku darežljivo izmiče humus i prekriva ptice.

Ovim preludijem je istorija tragične sudbine božanske Agave mogla biti zapečačena scenskom metaforom iz pozorišta sa dobrom tradicijom, ali Bach iščezava i uz silovit ritam probijaju se drevni grčki instrumenti, gurajući na scenu KASTORA, koji sa naporom nosi na leđima uniformu, svoj identitet. Kastor gamiže po podu, zaobilazi Agavu i kada se sakrije iza njene ravnodušnosti, podiže se i odlučno navlači svoju uniformu. I sada je on velik i neprikosnoven; nosato lice udara u nebo, tako rakursirana kaširana usta formiraju pohotni grč koji se širi na telo i razuzdane ekstreme. Onaj koji nosi uniformu je u povređenom zanosu, pa će da se sveti, da oplođava. Pritišće Agavu uz središnju crnu zavesu i ona ih netom proguta. Sa njima zajedno, sa scene na tren nestaje i muzika, a onda se iznova javlja predočavajući slast gozbe iza zavese i mameći na scenu DVE BABE, da svojim zloslutnitn pocupkivanjem o tome posvedoče.

Jedna je plava, a druga zelena; rogobatna čeljad strogog oca Hijeronimusa Boša. Kada odskakutaju svoju igru, kratku poput spota koji propagira iskonsko zlo, brzo se gube u nekom od crnih otvora, jer na scenu ponovo dolazi Agava. Vraća se teturajući i pada okrenuta publici svojim podnožjem – otvorenom provalijom na čijem dnu zjapi glava. Tišina je, jer je Agavin položaj izuzetno ekspresivan, ravan contrapostu.

Sada se drevnogrčka muzika rasplinjuje i kroz crnu zavesu proviruje na Agavu zelenokosa lepotica KALA. Porađa je i sa njenim nedonoščetom ERIFOM, bratom po erosu, upušta se u zanosan ljubavni ples. Pohranjuju majku Agavu prekrivajući je crnim pokrivalom i odlaze. Zvuci počinju da se kotrljaju, resko i odsečno i uz njih na scenu izlazi KARLO smetljar, beo kao sneg, da počisti svu prljavštinu i bolest koju su po sceni prosule njegove kolege-prethodnici.
Posao ga dovodi do Agave, čudnog otpatka koji ga zbunjuje i raznežuje, sve uz pratnju nostalgične muzike preludija (Bach). Ali pošto njegov posao ne predviđa takve izlive, Karlo se nakon prepuštanja nežnim gipsanim rukama udaljuje sa scene noseći Agavu sa sobom.

Dolaze opet babe da označe Karlovu nevidljivu rabotu, a iza njih, preobraženi Kastor, unapređen ukrasnim delom Agavine odeće, kao ordenom. Pronalazi ptice i stavlja ih na metlu-stablo, koju je Karlo ostavio igri u amanet, proigravajući na taj način ponuđenu mu simboliku. Takvog ga zatiče Agava, koja se vraća da bi prvi put insistirala na kontaktu: posrće ka prvom koji se drznuo da pomrači njezinu božansku lepotu. Kastor se brani ponudama, ali zalud – primoran je da joj odrubi glavu, dovršavajući tako započet čin unakažavanja.

I zajedno sa saučesnikom Karlom podiže joj spomenik kraj stabla. Ovu gozbu pokajanih zveri prekida nova ličnost, DVOJNA MASKA (Kala i Erif), predstavnik nove generacije, osvetničke i samosvesne: otima iznakaženu glavu svoje lepotice bake, ruši spomenik. Karlo i Kastor se zauvek povlače, nesposobni da učestvuju u činu koji je tuđ njihovoj scenskoj funkciji-karakteru.

I po treći put na scenu izlaze babe: da otklone mogućnost rasplinjavanja akcije moćnog, raskrinkavajućeg zla. Uklanjaju Dvojnu masku umotanu u crni veo i zaokružuju svoj posao gurmanskom scenom proždiranja Agavine odeće.
I time predočavaju povratak Agave, ogoljene do svog poslednjeg izdanka: astralnog pri svog svojoj prepoznatljivosti, svedenog do poražavajuće elementarnosti: želje da letom napusti okuženi prostor.

Bach još neko vreme kruži oko ušiju, a onda se bučno pali neon i zarurmenjeni obrazi i dlanovi se obraćaju nepokretnim crnim zavesama.

Kaća ČELAN

1. /”VANINSTITUCIONALNO POZORIŠTE”/
U Skopju je tokom decembra meseca 198o. godine, a u okviru Festivala mladog i otvorenog teatra, održan žučan simpozijum na temu “Vaninstitucionalni teatri Jugoslavije”, koji nije uspeo da razjasni osnovne egzistencijalne i estetske probleme “pozorišta izvan kutije”. Kao što ga niti jedan simpozijum neće razjasniti, budući da na njima užestvuju i raspravljaju (što posebno vređa one koji su direktno uključeni u rad pozorišnih grupa), ljudi bez kojih ove grupe itekako postoje i deluju. Naime: grupe koje su formirale “vaninstitucionalno pozorište” nemaju nikakve veze sa institucionalnim pozorištem, one nisu van njega, jer nikada nisu htele da rade u njegovim okvirima; u okvirima u kojima je sve osim rada i istraživanja dozvoljeno i omogućeno.

2. /FORMIRANJE STAVA/
Pozorišna grupa “Maska i pokret” sjedinila je u svom nazivu oblasti svog istraživanja i teško da bi se njen rad mogao analizirati ograničen preciznim vremenskim jedinicama. Kao kod svih organski predodređenih pozorišnih poslanika, tako se i kod Ive Kostović-Mandić i Petra Mandića pozorišna delatnost začela još u vremenima detinjstva, koja su, kako piše Vesna Parun, kriva za sve. Ono što je u javnosti ostalo zabeleženo, jesu dva projekta: projekat baletske družine “Pokret i maska”, prvi put javno izveden u proleće 1979. godine na oronulom i krajnje opasnom za igru, tavanu u Dobrovoljačkoj ulici 12 u Sarajevu (tada slučajno prisutna delegacija kineskih pozorišnih radnika nije propustila priliku da predano pribeleži sve što im se čulima nametalo, od izgleda maski, do najbezazlenijeg scenografskog detalja) i obnovljen na Tjentištu, na manifestaciji Mladost Sutjeske, gde je svojom snagom i lepotom i preciznošću izvedbe zadivio sve prisutne mlade umetnike (osim onih kojima je sujeta virila iz džepova). Pa je beogradski list “Mladost” u članku posvećenom ovoj manifestaciji, napisao: “… ‘Pokret i maska’ – slobodna teatarska grupa iz Sarajeva, sastavljena od pozorišnih i nepozorišnih ljudi, grupa koja je upriličila uživanje u jednoj, kod nas verovatno neviđenoj projekciji teatra kao zbivanja simbola utisnutih u spoj muzike, pokreta i maske – (podvukla K.Č), uživanje što ne ostavlja ni trenutak luksuzu ravnodušnosti.” A ispod fotografije koja je prikazivala scenu iz predstave, potpisao: događaj smotre.
Nakon ovoga, grupa nastavlja rad oslobođena nepozorišnih (uhlebljenih) ljudi; priprema niz etida (“ETIDE”, juna meseca 198o. uznemirile smerne šetače zagrebačkog Maksimira) u kojima nastavlja da razvija tehniku izrađivanja maski, prilagođavajući ih koreografskim zakonima radnje. Takođe, Iva Kostović-Mandić i Petar Mandić u ovom periodu radikalizuju svoj odnos prema scensko-baletskom pokretu odbacujući naivnu funkcionalnost klasičnog baleta, naime njegovu pokazivačku svrhu i usmeravajući njegova dostignuća na specifičan odnos prema muzici: pokret razigrava simbole pozorišne priče-radnje, o čemu najbolje svedoči predstava “Neko je ubio pjesmu”.

3. /PROGRAM PREDSTAVE/
LICA: Agava, plemenita lutka;
Kastor, onaj koji nosi uniformu;
Kala, ona koja oplakuje;
Erif, prerano rođeni;
Kala i Erif kao Dvojna maska;
Karlo, smetljar;
Dvije babe i
Onaj koji leti.
“Sve stvari moćno, neizračunljivo vrijeme
Iznosi na svjetlost i opet pokriva tamom.”
(Sofokle: “Ajant”)

4. /OFF-GLEDAOCI/
Pošto se u ovoj predstavi živi izvodači skrivaju iza maski – lica umrtvljenih na veke vekova, jasno je da je feed-back, tj. uticaj gledalaca na pozorišnu igru, zanemarljiv. Imajući takođe u vidu objektivnu nemogućnost da ovakvi projekti dožive da se produkuju u onoj meri koja je uvrežena za predstave zvaničnih pozorišta, gledaoci kojima zapadne sreća da prisustvuju ovakvoj predstavi povinuju se zakonima specifične kolektivnosti. Nalikuju onim ljudima koji se pozdravljaju na ulici, jer se poznaju sa groblja gde posećuju najmilije, čiji su grobovi igrom slučaja u komšiluku. Zbog toga u ovom tekstu zauzimaju toliki prostor.

5. /OJ, BUDI SVOJ/
Autor ovog putopisa nije imao nakanu da njime gane čitaoca širinom i poetičnošću svog asocijativnog fonda, jer je smatrao da ovakvi projekti zaslužuju poseban književno-pozorišni tretman, radikalan u svakom slučaju u odnosu na tekuću pozorišnu kritiku.