Press: Theatre Maska i Pokret - Somebody has Killed the Play - THE TWO OF THEM – THE WHOLE THEATER - Marko Kovačević




Iva Kostović-Mandić and Petar Mandić are the only members of the Sarajevo theatre “Maska i pokret”. They do everything: from mask creation, choreography, playwriting, to performance – without any grant

Those who three years ago predicted the infamous fate of an unknown group of young people from Sarajevo, gathered around the theatre project “Movement and Mask”, were deceived. Honestly, the “prophets” were few. Back then the group, composed of several theatrical and non-theatrical people, tried to combine ballet, dance-cabaret movement, pantomime, illusionist tricks, and music into a mosaic stage performance, which was attractive – more to the eye. However, even then, it turned out that this understanding of the theatre, which, despite the schematic solutions, was not devoid of neither dramatic nor symbolic components.

The same performance, after being shown in dilapidated Sarajevo attic, was performed in 1979 at the Yugoslav manifestation Sutjeska’s Youth and surprised almost everyone present.

However, as it usually would be, the group soon broke up and was reduced to only two members who were its founders.

Playing is a serious matter

The group then changed its name to theatre “Maska i Pokret”, which for some even meant audacity – how can two people be a theatre? Yes it can, they showed at the XXII Festival of Small and Experimental Stages of Yugoslavia in Sarajevo, where, although the official jury completely ignored them, they received the “Ven” award for the most thoughtful experiment and the award of a group of critics, theatrologists and drama artists who followed the XXII MESS, for the most appropriate performance to the original intentions of this festival.

When the Festival ended, the critics have passed very seriously positive judgements, followed by a “rain” of invitations to perform – still to come tour in Slovenia, Šibenik, the BiH Theatre Play in Jajce, perhaps Dubrovnik (Days of Young Theatre), the International Theatre Festival in Barcelona, recording of the play for RTV Sarajevo, Festival of monodrama and pantomime in Zemun…

To achieve that success, as some much-uninformed people paraphrase, it was necessary to “cross some road, make some effort, shed some tears, earn some smile, some applause.” The truth is something else: Iva Kostović – Mandić and Petar Mandić, the only members of theatre “Maska i Pokret”, are doing very seriously what they are doing in the field of researching the possibilities of masks and movements. They do everything: from mask creation, choreography, playwriting to performance. They do not allow themselves to make mistakes, they experiment carefully – that is why no one has the right to call them “enthusiasts”, “theatre lovers”, when they are no longer just that. The seriousness of their approach also requires a serious conversation.

According to the traditional understanding, you use “secondary theatrical means” (mask, movement, music). What is their individual or dramaturgical function?

Mask, Movement, Music

— Within our theatre, which is dedicated to the study of these stage means, the theatrical function of the mask is realised only when it becomes the bearer of the action, ie its physical sign. The mask can activate its impulses trapped in the solid material, it can act by evolving. To the mask, it should be added the connection with the action that any “dramatic” character has.

In your work, you are forced into a certain kind of confinement. Isn’t that a danger? Did you check how the audience receives your performance?

— It’s hard to force someone to fully accept what you’re doing as their way of life.
Perhaps as a “containment”, it could be understood that our theatre is not an “institution”, it is not subsidised by any organisation, nor does it exist within some “official” theatre organisation.

The second type of “containment” (conscious choice of certain stage means) is a natural “consequence” of serious and detailed dealing with their possibilities, which we consider necessary in the context of contemporary theatre. “Necessity” is manifested not only in mere experimentation, where improvisation rules on its own, in the absence of a theoretical basis, but also in the initiation of specific theatrical problems with artificial language.

Up to now, we have only partially “checked” whether the audience is truly “receiving the play”, which we will be able to see for ourselves at the guest appearances that follow, in meetings with new, less festival and official audience.

The next performance should show that a mask can have a certain “specialness” of Chekhov’s characters – it should be psychologically conceived, and the action should be presented – not in a series of large, “external” acts, but transferred into the inner layers of the character, into the nuances of the relationship… In any case, the mask is interesting enough theatrical tool, which we will surely deal with for a long time to come.





Ива Костовић-Мандић и Петар Мандић једини су чланови сарајевског позоришта „Маска и покрет”. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија, па до извједбе — а без икакве дотације

Преварили су се они који су прије три године прорицали неславну судбину једној непознатој групи млађих људи из Сарајева, окупљених око позоришног пројекта „Покрет и маска”. Додуше, „пророци” су били малобројни. Тада је група, састављена од неколицине позоришних и непозоришних људи, покушала сјединити балетски, играчко-кабаретски покрет, пантомиму, илузионистичке трикове и музику у мозаично сценско догађање, које је било атрактивно — више за око. Међутим, још тада показало се да овакво схватање позоришта које, упркос схематским рјешењима, није било лишено ни драматских ни симболичких компоненти.
Иста представа, након приказивања на једном трошном сарајевском тавану, изведена је 1979. године на југословенској манифестацији Младост Сутјеске и изненадила готово све присутне.
Међутим, као што то обично бива, група се убрзо осула и свела на свега два члана који су били и њени оснивачи.

Игра је озбиљна ствар

Група тада мијења име у театар „Маска и покрет”, што је за неке значило чак дрзништво — откуд двоје људи може бити театар? Да може, показали су на XXII фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву, на коме су, иако их је званични жири потпуно игнорисао, добили награду „Вена” за најосмишљенији експеримент и награду групе критичара, театролога и драмских умјетника који су пратили XXII МЕС, за најпримјеренију представу првобитним интензијама овог фестивала.
Када се Фестивал завршио критике су врло сериозно изрекле позитивне судове, а затим је уследила „киша” позива на гостовања — још неостварена турнеја по Словенији, Шибеник, Позоришне игре БиХ у Јајцу, можда Дубровник (Дани младог театра), Интернационални театарски фестивал у Барцелони, снимање представе за РТВ Сарајево, Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну…
Ваљало је, како неки одвећ неупућени фразирају, до тог успјеха „прећи неки пут, уложити неки напор, пролити неку сузу, заслужити неки осмјех, неки аплауз. ” Истина је ипак нешто друго: Ива Костовић — Мандић и Петар Мандић, једини чланови театра „Маска и покрет” врло озбиљно раде оно што раде на пољу истраживања могућности маске и покрета. Раде све: од креације маски, кореографије, писања сценарија до изведбе. Не дозвољавају себи грешке, помно експериментишу — зато их нико нема право назвати „ентузијастима”, „заљубљеницима театра”, кад они одавно нису више само то. Озбиљност њиховог приступа, захтијева и озбиљан разговор.
Према традиционалном схватању, користите „споредна позоришна средства” (маска, покрет, музика). Каква је њихова појединачна или драматуршка функција?

Маска, покрет, музика

— У оквиру нашег позоришта, које се посветило изучавању ових сценских средстава, позоришна функција маске остварује се једино онда када она постаје носилац радње, односно њен физички знак. Маска може активирати своје импулсе заробљене у крутом материјалу, може дјеловати развијајући се. Маски треба придодати онакву везу са радњом какву има било који „драмски” лик.
У свом раду присиљени сте на одређен вид затворености. Није ли то опасност? Да ли сте провјерили како публика прима вашу представу?
—Тешко је присилити некога да прихвати у потпуности оно што радите као његов начин живота.
Можда се као „затвореност” може схватити то што наше позориште није „институција”, није дотирано од било које установе, нити постоји у склопу неке „званичне” позоришне организације.
Други вид „затворености” (свјестан избор одређених сценских средстава) природна је „посљедица” озбиљног и детаљног бављења њиховим могућностима, што сматрамо нужним у контексту савременог театра. „Нужност” се не очитује само у пуком експериментисању, гдје импровизација влада сама за себе, уз одсуство теоријске подлоге, већ у покретању конкретних позоришних проблема артифицијелним језиком.
До сада смо само половично „провјерили” да ли публика истински „прима представу”, у шта ћемо се моћи потпуно увјерити на гостовањима која слиједе, у сусретима са новом, мање фестивалском и официјелном публиком.
Сљедећа представа требало би да покаже да маска може имати извјесну „посебност” чеховљевских ликова — треба је психолошки конципирати, а радњу приказати — не у низу великих, „вањских” чинова, него је пренијети у унутарње слојеве лика, у нијансе односа… У сваком случају, маска је довољно занимљиво позоришно средство, којм ћемо се сигурно још дуго бавити.